Tužilaštvo za ratne zločine staviće pod lupu krivičnih normi emisije i tekstove u srpskim elektronskim i pisanim medijima početkom devedesetih godina, i proceniti da li je u njima bilo izjava i poruka koje bi mogle da se sankcionišu kao poziv i podstrekivanje na vršenje ratnih zločina, saznaje „Blic nedelje“.
Ovaj posebni organ gonjenja već je počeo da prikuplja dokumentaciju koja se, pre svega, odnosi na događaje u Vukovaru i Zvorniku. Kada se pribave svi relevantni podaci, Tužilaštvo će ih analizirati i zatim odlučiti da li će pokrenuti krivični postupak protiv nekih novinara i urednika.
Profesor Fakulteta političkih nauka Čedomir Čupić kaže da je analiza takvih poruka potrebna, bez obzira na to kakav će biti ishod aktivnosti Tužilaštva za ratne zločine.
– Nisam pravnik da bih procenio krivično-pravnu težinu izjava koje su pozivale na rat i da li neko može zbog toga u Srbiji da bude optužen. Ali, takvih poruka je bilo. Verujem da bi njihova analiza pomogla budućim generacija da izvuku pouke i zaključke o tome kakve zločine i razaranja može da izazove podstrekivanje na rat preko medija – smatra profesor Čupić.
Profesor međunarodnog prava Vojin Dimitrijević kaže za „Blic nedelje“ da treba podržati napore srpskog tužilaštva, ali podseća da su u postupcima za ratne zločine, od Nirnberga do sada, bolje prolazili oni koji su zamislili, organizovali i opravdavali ceo zločinački poduhvat, nego „niži“ neposredni izvršioci ovih teških krivičnih dela.
– U našem slučaju ima mnogo ovih drugih „baksuza“ koji sada sede u Hagu, ili nekim drugim zatvorima. S druge strane, ima mnogo onih koji su ih na to podstrekivali, uključujući i pripadnike novinarske profesije, koji ne samo što nisu iskusili nikakvu sankciju nego se smatraju nacionalnim veličinama i objavljuju knjige u velikim tiražima – ističe profesor Dimitrijević.
Ljiljana Milanovic - TV Palma plus Jagodina 2009. godine
Supruga nekadasnjeg direktora Radio televizije Srbije, Ljiljana Milanovic je, gostujuci u emisiji Pitanja i odgovori Televizije Palma plus iz Jagodine, 27. marta 2009. godine, postavila nekoliko pitanja, na koja, ni jedan razuman covek, novinar,profesionalac, ili, jednostavno - covek, tekso da moze dati odgovor. Milanoviceva, uz pateticno izvinjenje gledaocima, na pocetku emisije, zbog mogucih "emotivnih reakcija tokom razgovora", postavila pitanje: Šta je suština novinarsta? Svaka storija mora imati dve strane, jer to je jedno od osnovnih pravila novinarstva! - kazala je supruga nekadasnjeg prvog coveka RTS-a. Ona ? !
Milanoviceva je tokom emisije, nebrojeno puta, dozvolila sebi da kaze da je njen suprug 17-a zrtva bombardovanja zgrade RTS-a u Aberdarevoj ulici u Beogradu.
Podsetimo samo na neke cinjenice:
Dosad je samo bivši generalni direktor RTS Dragoljub Milanović oglašen krivim i osuđen 2001. u Okružnom sudu u Beogradu na kaznu zatvora od 10 godina, zbog nepreduzimanja odgovarajućih mera za premeštanje ljudi i tehnike RTS na rezervni položaj i odgovornosti za pogibiju 16 radnika RTS. Međutim, Milanović je nakon što ga je Vrhovni sud Srbije pustio na slobodu do pravosnažnosti presude pobegao u Crnu Goru, gde ga je u maju 2003. uhapsila crnogorska policija i prebacila u Srbiju. Od tada se nalazi na izdržavanju kazne.
Pitanje koje se od samog početka krivičnog postupka protiv Milanovića postavlja jeste da li je samo Milanović odgovoran za smrt 16 radnika RTS? Ukoliko bi tužila-štvo pokrenulo postupak protiv nekoli-cine odgovornih za nepreduzimanje od-govarajućih mera prilikom NATO bombardovanja zgrade Radio televizije Srbije u noći 23. aprila 1999, na osnovu već pomenute knjige dokaza i svedočenja, među osumnjičenima bi se našli bivši funkcioneri ove kuće: Milanovićev zamenik Jovan Ristić, sekretar Televizije Dušan Jakovljević i urednici Milorad Komrakov, Tatjana Lenard i Dušan Vojvodić. Svojevremeno je (još 1999.) tadašnji advokat porodica poginulih Slobodan Šišić podneo krivičnu prijavu protiv osmorice funkcionera RTS, ali je ta prijava ostala bez odgovora Okružnog javnog tužilaštva.
- Ta krivična prijava nikada nije odbačena. Kategorički tvrdim da nikada kao punomoćnik porodica ni ja, niti oštećeni, nismo dobili odgovor od Okružnog javnog tužilaštva da je krivična prijava odbačena - rekao je Šišić za Dosije i dodao da se njegov angažman u predmetu zasnivao na dokazivanju kolektivne odgovornosti funkcionera RTS. Kako ističe Šišić, upravo zbog toga je protiv najviših rukovodilaca RTS podneo krivičnu prijavu, ali tužilac do danas nije odgovorio, “ni pored bezbroj mojih podnesaka”.
- Spisi osuđujuće presude protiv Milanovića su ključni i relevantni dokazni materijal za ostale - ističe Šišić za Dosije. Odgovor od beogradskog Okružnog javnog tužilaštva na pitanje koja je sudbina krivičnih prijava protiv bivših visokih funkcionera RTS nismo dobili. Međutim, upadljivo ćutanje pravosudnih organa obeležava trenutno stanje. Zoran Janić, autor knjige “Tišina u Aberdarevoj” kaže za Dosije da ga od objavljivanja knjige niko od pravosudnih organa nije kontaktirao, ali ni od osoba koje se pominju u knjizi.
- Uprkos javnom pozivu Žanke Stojanović na godišnjicu bombardovanja RTS, niko nas od državnih organa nije kontaktirao. Dokazi u knjizi se svode na dokaze protiv tadašnjeg vojnog i državnog vrha. Izneti su dokazi protiv Miloševića kao naredbodavca, vojnog vrha, koji je imao saznanje o napadu 72 sata uoči napada NATO i generala Aleksandra Bakočevića, koji je razgovarao dan uoči bombardovanja zgrade RTS sa Markom Miloševićem u Požarevcu o sutrašnjem napadu i da su se složili da će žrtve biti zanemarljive u odnosu na propagandnu korist - kaže Janić i dodaje da postoji svedok tog susreta, koji je napisao izjavu i poslao je specijalnom tužiocu.
Zabrana odlaska u sklonište
Po njegovim rečima, tadašnji ministar informisanja iz Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić iste večeri kada je bombardovana zgrada RTS, u intervjuu za Radio Slobodnu Evropu, rekao je da su petorica rukovodilaca RTS znala za bombardovanje. Kako objašnjava Janić, odgovornost leži i na tadašnjem ministru informisanja Vučiću, jer je u opisu njegovih poslova bilo da nadgleda iseljenje RTS, koje nikada nije sprovedeno, a “on je bio to dužan to da obavi ne samo kao ministar, nego i kao član Upravnog odbora RTS”. Čak i da nije znao, kaže Janić, on je odgovoran što je dozvolio Dragoljubu Milanoviću da ostavi ljude da poginu i ne sprovede Naredbu broj 37, koju je na osnovu uputstava Savezne vlade o premeštanju organizacija od posebnog značaja, potpisao Milanović.
U Naredbi 37 navodi se da je odmah po prijemu te naredbe neophodno početi emitovanje programa RTS iz studija u Košutnjaku, kao i da je potrebno obavestiti Mi-nistarstvo informisanja nakon premeštanja kapaciteta RTS. U Službenoj belešci od 2. aprila 1999. kaže se da je Milanović odbio da aktivira vladinu naredbu o evakuaciji RTS i da je ovaj odlučio da se radi iz Aberdareve, Takovske i Hilandarske. Belešku je potpisao Slobodan Perišić, pomoćnik generalnog direktora i trojica njegovih saradnika zaduženih da pripreme odbranu RTS. U knjizi se navodi i Mila-novićeva interna naredba od 8. aprila 1999. o uvođenju radne obaveze zaposlenima u RTS. Zaposlenima je pod pretnjom otkaza zabranjeno da napuste radno mesto i odu u sklonište kad nastupi vazdušna opasnost (!). Naredbu je potpisao Milanovićev pomoćnik Dušan Jakovljević. Tu je i naredba Jovana Ristića, pomoćnika generalnog direktora, od 27. aprila 1999. kojom zabranjuje prekid informativnih emisija, koje idu uživo, tokom vazdušne opasnosti.
Kako je objasnio Janić, knjiga je nastala kao reakcija na ciničan stav srpskog pravosuđa, koje se još 2001. rugalo porodicama poginulih, tako što je predstavnik Okružnog tužilaštva, tužilac Krsman Ilić, govorio porodicama poginulih da ukoliko nađu novi podatak i dokaz da to donesu, a da su oni sakupili te dokaze i da je tako nastala knjiga. On negira da mu je iko pretio, zbog objavljivanja knjige i dodaje da se “oni prave kao da se 23. aprila 1999. nije ništa desilo” i “kao da 16 ljudi nije izginulo”.
Koliko pravosuđe i dalje zavisi od političke volje svedoči odgovor koji je Janić dobio na pitanje da li su ovi dokazi dovoljni za pokretanje krivičnog postupka. Rečeno mu je da sve zavisi od političkog trenutka, jer da postoji država to pitanje se ne bi ni postavljalo. Ćutanje pravosudnih organa uostalom i ne čudi, jer po ukorenjenom shvatanju, ono na šta se ne reaguje i ne postoji, nije se ni desilo.
